СрпскиРуски
Претрага
Пријава на новости
Пријатељи центра
Банер
Банер
Банер
Банер
Друштвене мреже
Банер
Банер

Писмо

Добро вече драги пријатељи!

За ову прилику говорићу о писму, његовом развоју кроз време, потом о калиграфији и Захарији Орфелину, ћирилици и њеним основним карактеристикама. На крају ћу презентовати радове из циклуса Факсимиле немуштог који су настали под капом свега поменутог, а излагани су септембра 2009. године у држави Индијани на Френклин колеџ, у Сједињеним Америчким Државама.

Уводни део, писмо


Писмо и књига су од врхунског значаја за развој људске цивилизације. Историја ова два медија утемељена је у основе целокупног људског искуства. У односу на време у коме су се појављивале писмовне форме, писмо се може пратити кроз више развојних облика:

Пиктограм, писмо засновано на цртежу

Идеограм, писмо са редуцираним потезима

Слоговно писмо, тзв. силабичко писмо

Фонетско писмо, развијено писмо данашњице

Свакако не можемо са сигурношћу одредити време када се у човеку праисторије јавила жеља за записивањем онога што га окружује. Верује се да је прве цртеже израдио човек Неолита. Ова прва човекова духовна активност била је изазвана естетским тежњама које су биле покренуте снажним емотивним доживљајима. Теме на овим цртежима - људи, животиње, биљке и природне појаве биле су представљене у групама, у зависности од приказане сцене. Ова слободно схваћена композиција у његовим првим цртежима пиктограмима (pictus – лат. слика) још увек није дата као идеја писма, већ као цртеж расположења.

Шта је данашњи текст него скуп симбола који у својој праоснови симболише људе, животиње, биљке, природне појаве осећања и њихове међусобне односе? Цртеж праисторије је у својој суштини порука, својеврсни пратекст давног стремљења човека који је цртајући створио основ за настанак значења у оквиру линеарне представе цртежа.

Након извесног времена ови цртежи су постали стилизованији и као да је човек Неолита схватио да се тим цртежима може користити као својеврсним писмом за међусобно споразумевање. Тада се ови сликовни знаци претварају у писмене облике, од којих је сваки изражавао неку идеју или појам. Пиктограми нису везани само за период Неолита већ и за савремено доба пошто се и данас сусрећу на маргинама цивилизације, у родовским друштвима Аустралије, Јужне Америке и Африке.

Човек данашњице у свом стресном и брзом начину живота користи цртеж у свакодневној комуникацији као неки вид пиктограмског споразумевања. Тако су саобраћајни знаци заправо потреба да се на што једноставнији начин комуницира помоћу симбола.

Каснији развој писма доводи до стилизације раније утврђених реалистичких слика. Тачније, помоћу пиктограма није било могуће изразити мисли везане за апстрактне појмове. Појмови као што су: срећа, зло, јако, мало, душа, лепо, ружно, нашли су своје графичке симболе тек касније у изведеном, идеограмском писму (идеа – грч. замисао). У старом веку, ови писмени облици веома су заслужни за развој човековог интелектуалног генија.

У свакодневном животу се користи велики број идеограмских знакова. Римски и арапски бројеви, интерпункција и математички знаци пример су идеограмске културе у животу савременог човека. Кинеско писмо је типичан пример идеограмског писма, једно од најоригиналнијих и истовремено најкомпликованијих писама на свету.

Појмовна и слоговна писма

Из развијених знакова сликовних писама произашли су први знаци појмовних писама. То је систем у коме се свака реч или неки њен део обележе посебним ликовним знаком или апстрактним симболом, и тако се доследније репродукују речи које формирају једну мисао.

Сматра се да је најстарији облик појмовног писма сумерско клинасто писмо. Средином трећег миленијума у Месопотамију продире семитски народ – Акађани који настављају и украшавају клинасто писмо дајући им постепено клинаст облик, због чега и добија назив – клинасто писмо. У свеже обликовану глину утискивали би се украсни знаци, да би се након сушења на Сунцу те форме у облику плочица пекле на високим температурама. Данас се ове плочице сматрају првим облицима књиге за које су отворене прве библиотеке за чување тада назване архиви. Свака плочица била је нумерисана и са натписом у смислу EX LIBRISA.

Поменућемо и новије непотврђене тврдње настале након археолошких открића у Винчи, Лепенском виру, Бугарској и Румунији који указују да је постојало винчанско писмо. Винчанско писмо се доводи у везу са ертрурском цивилизацијом која је постојала на поменутим просторима. Анализом винчанске културе и писма угљеником C – 14, доказује се да је винчанско писмо старије за око 373 године од протосумерског пиктографског писма, које се до тада сматрало најстаријим светским писмом јер датира од 3. 100 година пре наше ере.

Староегипатски хијероглифи су веома брзо након настанка почели губити свој пиктографско-идеограмски карактер. Хијероглифи су добили назив по грчком преводу оригиналног назива „свети знаци“. Ово писмо употребљивано је за рукописно писање по папирусу. Исписан овим рукописним писмом, папирус је савијен у књижни свитак који историјски представља други развојни облик књиге. Овај књижни облик, кодекс коришћен је све до средњег века.

Појавом пергамента папирус полако губи примат као материјал за писање. Нова хришћанска, номадска религија препоручивала је из практичних разлога употребу јарећих и јагњећих кожа за писање. Исто тако, употреба папируса у Риму нагло опада јер је вештом пропагандом овај материјал означен као остатак паганства и као такав проглашен недоличним за хришћане. Свитак је све чешће прављен од пергамента а све мање од папируса.

Фонетска и данашња писма

Поред египатске, на обалама Медитерана су се развиле и многе друге цивилизације као што су вавилонска, асирска, персијска и феничанска. Држава Феникија је била трговачки центар света. Најзначајнији потез Грка учињен је преузимањем феничанског алфабетног писма, које је касније захваљујући Грцима постало основ за развој најсавременијих писама данашњице: латинице и ћирилице.

Појава фонетског писма била је пресудна за развој писмености највећег дела човечанства. Посредством Грка, сви европски а затим и други народи добијају писмо са свега тридесетак словних знакова. Прихватањем кинеског изума – туша, средства за писање, правац писања здесна налево био је отежан због размазивања текста. Крајем петог века пре наше ере, Грци уводе писање слева надесно. На тај начин слова добијају динамичнији облик, и они их деле у три различита облика: верзал, курент и курзив.

Калиграфија, рукописи и писари

Калиграфија (од Грчког κάλλος каллос "лепота" + γραφή грапхẽ "писање") је уметност лепог писања која води порекло из Кине. Савремена дефиниција калиграфске вештине је „уметност давања форме знаковима на изражајан, хумористички и вешт начин“. Стил калиграфије је описан као рука или алфабет. Калиграфија се протеже од функционалних и ручних записа до префињених уметничких комада, где ручно писани трагови узимају првенство над читким писањем. Вештина калиграфије се разликује од типографије и некласичних ручних писања. Особености су историјски подељене, течно и спонтано, импровизоване у моменту писања. Други назив за калиграфију је краснопис.

Калиграфија се препознаје у формама различитих позивница, словног дизајна/типографија, оригиналних ручно писаних натписа, лого дизајна, овлашћене калиграфије уметности, уверења, мапа и других радова који укључују писање .

Разлика између верзалних и куретних словних знакова у грчком писму је превелика. Верзални знаци су украсни и репрезентатино-монументални, употребљавају се смо у свечаним приликама, док се курентни знаци нерепрезентативни и употребљавају се као свакодневно рукописно писмо. За исписивање монумената (споменика, обелиска, славолука) користило се свечано монументално капитално писмо. Из грчког писма произашла је и друга европско писмо – ћирилица. Ћирилицом се служи преко тристотине милиона становника у целом свету.

Појава старог римског писма курзива настаје деформацијом верзала у брзом писању по воштаној таблици названој диптих. Назив диптих је грчког порекла и објашњава дволисни нотес који је са спољне стране украшен металом или слоновачом, а са унутрашње преливен воском. У њему се брзо исписивало све што је предмет тадашњих разговора и договора.

Три важне форме остале су у наслеђе од римског царства: квадратна капитала, рустична капитала (за брзо писање пропагандних порука по зидовима, пронађених у порушеној Помпеји, коришћен је облик верзалног писма који је добио назив рустика (rustica –сељачки, народни) јер га је највише користио нижи слој у брзој свакодневној комуникацији (занатлије, трговци) док га виши патрицијски слој није користио; много више прилагођен писању пером); и унцијална форма која је усвојила елементе грчког алфабета(сам термин унцијала изведен је из омаловажавајуће тврдње светог Јеронима из четвртог века, који је осудио употребу изузетно великих, за читав инч високих слова за писање рукописа, тврдећи да их то чини незграпним и неподесним за употребу. Од латинског термина за инч дошао је термин унцијални). Унцијално писмо произашло је из сажимања капиталног и курзивног писма и заузима посебно место у историјском развоју ћирилице и латинице.

Каролинска минускула (према франачком владару карлу Великом 742 – 814), својом појавом брзо осваја Европу својом функционалношћу и естетским вредностима.

До почетка седмог века већ су биле формиране скрипторије које ће касније бити познате због своје традиције производње рукописа. Најпознатије су у Луксеу, Бобиоу, Сент Галену и другим местима у северној Европи. Скрипторије су биле кључни део манастира, често смештене у унутрашње делове комплекса, како би биле што више заштићене од евентуалних напада. Књигама је придавана велика вредност и крађа рукописа сматрала се озбиљним прекршајем. Писари се често обраћају потенцијалним лоповима речима које подсећају стихове са таблица клетви из ранијих времена:Ако неко узме ову књигу нека умре, нека буде печен у ватри, нека на њега падне болест и грозница, нека буде разапет на точку и обешен. Амин

Касније, када је штампа постала доминантна метод производње књига, документи коришћени у пословима, праву и финансијским трансакцијама и даље су писани руком. Историчар калиграфије Доналд Андерсон запазио је као су нестајали средњовековни писари тако се јављају мајстори и приручници писања како би попунили ову празнину. Први приручници писања објављивани су почетком 16. века. То су радови Лодовика Вићентина дели Аригија из 1522. године, Ђовантонио Таљентеа из 1524. године и Ђованбатиста Палатина из 1540. Године. Њих тројица су сматрани великим писарима ренесансе и сваки од њих је имао крајње индивидуалан стил свечаног курзивног писма. Истакнути мајстори писања јављали су се и у другим деловима Европе: Хуан д'Ицијар у Шпанији, Волфганг Фугер у Немачкој, Данијел Смит у Енглеској, и сваки је био познат по својим специфичним стилским карактеристикама.

Једну од најартикулисанијих ода писарској вештини створио је на самом почетку 16. века Јоханес Тритемијус. Као бенедиктински монах, бранио је стварање рукописа у свом делу У похвалу писарима, тврдећи да пергамент траје дуже од папира, да преписана дела изгледају боља од штампаних, да преписивање има образовну и надахњујућу улогу.

Слична опонентна мишљења имамо и данас када смо сведоци различитих расправа да ли је књига изумрла у својој примарној форми и да ли долази време електронске књиге? Свеједно, дигитална ера преузима примат преко интернетске мреже. Скоро све је доступно и прикупљено на светским порталима. Човеку једино преостаје да покретом миша трага за жељеним. Ипак, вредности које поседује калиграфија, упркос томе добијају на значају управо због своје усамљености у појављивању.

Маршал Меклаун, филозоф медија сугерисао је у Гутенберговој галаксији да ће успон аудио-визуелних медија донети елиминацију штампе, али је увидео позитивне могућности ове промене, потенцијал за једно отворено друштво у којем ће мрежа превазићи централизовану контролу. Свакако да је изглед алфабетског писма услед електронскох медија већ знатно промењен, иако остаје да се види како ће стилистички третман алфабетских знакова знакова еволуирати под утицајем нове технологије.

Писање је начин конкретизовања мисли уфизичку форму, тако да она може живети независно од онога који га је створио. Он је осећао да су људски гестови суштина живота слова и алфабета., и да ће искуство књига надживети проналазак електронскох медија због оног задовољства – визуелног, тактилног, интелектуалног и емоционалног – које књиге обезбеђују.

До 18. века рад мајстора-калиграфа постао је толико декоративан да је отишао у свом обличју скоро до нечитљиве вештине. Заједно са граверима у техници резања у дрвету, ксилографији, тадашњи период многи историчари сматрају назадним, јер су механичка достигнућа учинила рад нељудским и тако порушиле основни циљ калиграфије – сензибилност људске руке, у чему се огледала савршеност ове дисциплине.

Захарије Орфелин, највећи српски калиграф (1726?-1785)

Сигурно најпознатији српски калиграф у нашој историји био је Захарија Орфелин. Својим ренесансним духом обухватао је низ интересовања. Поуздано се зна да је био учитељ, педагошки шисац, канцелиста, графичар, бакрорезац, филолог, уредник календара, виноградар и травар, рецезент, лексикограф, библиограф, историчар и много тога још.

Говорио је руски, немачки, латински, италијански, понешто француски, писао је на српском, руском и немачком. Рођен у Вуковару (1726?) где је похађао и основну школу највероватније ону коју је основао кијевски учитељ Тимофеј Левандовски 1733. године. Ипак, његов животопис прати мноштво тајни и нејасноћа. Светло на његов живот баца невероватан посао који је успео да обави за живота на ползу српског народа и његове културе. Скерлић га је сматрао Доситејевим претходником, као првог представника рационализма у нашој књижевности. Он је био први српски књижевник који је писао грађанском азбуком.

У овом предавању осврнућемо се само на његов калиграфски рад, јер његов укупно дело захтева много више. Аутор је бројних књига и приручника као и најлепших српских бакрореза тога времена. У калиграфији је био најбољи учитељ и врхунски уметник. Гравирао је „иконе на хартији“, а у својој карловачкој бакарној типографији одштампао је укупно три краснописа.

Орфелин се бавио уметношћу лепог писања, цртањем слова у тушу и њиховим резањем у бакру. Калиграфски је исписивао наслове књига, грамате и синђелије. У својој бакарној типографији У Сремским Карловцима 1759. године израдио је прописе, калиграфска упутства. Велику рукописну калиграфију израдио је 1777. године која је штампана тек 1994. године захваљујући историчару уметности Динку Давидову. У то време ова калиграфија није била одобрена за штампање од стране Хабсбуршке монархије, тек наредне 1778. године одобрено је штампање бакрорезне калиграфије за основне школе.

У време владавине императорке Марије Терезије вршене су значајне школске реформе у српском и у румунском школству у оквиру Карловачке митрополије. Ширу употребу уметничке ћирилице царска администрација желела је да онемогући. Истицано је да Срби немају канцеларије у којима би се таква ћирилица користила. Чак се настојало увођење латинице у српске школе и после изласка из штампе Орфелинове бакрорезне калиграфије из 1778. године. Орфелин је био под утицајем хабсбуршких бакрорезаца и калиграфа и сходно томе предлаже четири начина писања:

школско, канцеларијско, декоративно;

курентно, типографско и фрактурно, шиљато, псеудоготско.

Посебну пажњу поклањао је минејском канцеларијском писању. Оно је требало да уђе у јавни живот тако што ће се њиме исписивати сви видови докумената: грамата, цеховска писма, титуларни натписи и друго.

Такође, Орфелин је дао у својој првој калиграфији четири варијанте ћирилског писма. То су два скорописа, српски и граждански или канцељариски и два фрактура: церковни и канцвељарски. Скоропис означава писана а фрактур штампана слова, цивилни тип штампане ћирилице коју је Орфелин преузео из руских световних књига.

Он је дао и правила писања којих се треба придражавати приликом лепог писања.

Правилно држање тела – цело тело мора бити мало напред нагнуто а никако устрану и више од једног лакта далеко од стола. Очи морају зарез пера непрестано пратити. Речи морају бити растављене једна од друге и у редовима лепо слагане.

Правило за држање руке – Левом руком треба држати хартију која треба да је постављена испред тела на малом растојању. Десна рука треба да лежи на столу ради писања, тако према руци и хартија треба да је постављена. Десна рука мора се лагано наслањати на предње чланке малoг прста, а на столу је потребно да се постави и цела шака у корену, у савијутку.

Правило за држање пера – Перо држати палцем и прстом до њега као и средњим прстом. Средњи прст стоји одоздо положен близу горњег. Између прстију држи се перо притиснуто палцем. Остали прсти стоје припојени са доње стране шаке-длана.

Орфелиново дело примљено је тада у западноевропску калиграфско-графичку заједницу. У исто време то је била и афирмација ћирилског уметничког лепог писања. Захваљујући Орфелину ћирилица је изашла из круга националне културе. На тај начин уметничко обликована славеносерпска ћирилица прихваћена је као писмо равноправно са латиничним калиграфијама.

Председник Илирске дворске депутације, гроф Колер, у представци царици Марији Терезији од 1777. године, а поводом рукописне Калиграфије, назвао је Орфелина – Genie. Знаменити бечки дворски бакрорезац Јакоб Шмуцер предложио је Орфелина за члана Царско-краљевске бакрорезачке академије.

Петог септембра 1784. године пао је у кревет.

„ Ако имаш за једну мараму зимњих јабука послати ми за душу, да могу са ситним морским грожђем кувати и јести, и мало сухих шљива „ – речи су последњег Орфелиновог писма од 25. октобра 1784. године. О писму, калиграфији, Захарији Орфелину кроз цртеже и принтове Факсимиле немуштог,

Умро је 19. јануара 1785. године. Сахрана је била тако скромна и неугледна да му се ускоро ни за гроб није знало. Тако је завршио аутор песме Плач Сербији, најбоље песме код Срба у 18. веку, и није доживео да чује надахнуту похвалу Доситејеву:

„ ...Захарија Орфелина име неће се међу родом нашим заборавити се...“ 

Ћирилица...

...је словенско писмо која је постала од старогрчког литургијског , унцијалног писма. Из истог писма настали су глагољица и босанчица. Најстарији сачувани споменици писани ћирилицом су из десетог века. Тадашњи напредак у књижевности био је директно везан за византијску уметност.

Да би обликовао писмо које ће одговарати карактеру словенских језика византијски цар Михајло у словенске земље шаље Браћу Солуњане. То су били познати Ћирило и Методије. Ћирило је прво уредио словенску азбуку и са Методијем превео богослужбено јеванђеље на словенски језик. Касније, њихови ученици су се разишли по словенским земљама па је словенска писменост добила могућност за даљи развитак.

Крајем деветог века формирана су два центра словенске писмености: у Македонији Охридска школа, а у Бугарској Преславска школа одакле се ширила словенска писменост у српске земље, све до Јадранског мора.


Захваљујући реформи Вука Караџића ћирилица је данас мећу најсавршенијим писмима у погледу ортографије. Раформатор српског језика и азбуке Вук Стефановић Караџић (1787 - 1864) увео је принцип „пиши као што говориш, читај као што је написано“. Српска ћирилица данас има 30 словних знакова. Раформу ћирилице Вук Караџић је завршио 1818. године, али је у званичну употребу ушла 1868. године.


Развој ћириличног писма може се пратити по узорима српских средњовековних рукописа који су преписивани у манистирима. Први такав рукопис је Мирослављево јеванђеље из 12 века.

Ћирилицу су користили, као и сада, словенски народи који живе у Русији, Белорусији, Украјини, Македонији, Србији, Црној Гори, Бугарској и другим земљама.

Током свог развоја ћирилица је, као и друга писма, мењала свој графички изглед.

Реформа ћирилице извршена је и у Русији. Руски цар Петар Велики је 1710. године извршио естетско преобликовање ћирилице користећи латиницу. Ова врста ћирилице добија назив грађанска ћирилица.

Прве ћириличне књиге штампане су у Кракову у Пољској 1491. године. Прва српска и прва јужнословенска ћирилична књига је Октоих првогласник, штампан на Цетињу (Црна Гора), 1493. године.

Изложба насловљена Факсимили немуштог коју имате прилике да погледате посвећена је ћирилици као предлошку за ликовно дело. Конкретно, инспирацију за ове радове пронашао сам у старим српским књигама подједнако као и на графитима.

Листајући странице „Стематографије“ Христофора Жефаровића, једне од најзначајнијих књига код Срба у 18 веку настала је код мене фасцинација барокним ћириличним словима. Стематографија је хералдички зборник на чијим су страницама били равноправно представљени графички листови са ликовима јужнословенских светитеља и изврсна калиграфска решења.

Христофор Жефаровић, (? – 1753) Рођен у Македонији, био је зограф, иконописац, а сам се потписивао као „илирско росијански општи зограф“. Аутор је стематографије (генеологија, родословље) која је рађена у Бечу 1741. године. То је једини извор српске и бугарске хералдике. Рађена је по узору на стематографију Павла-Ритера Витезовића из 1701. године која садржи грбове југословенских племена на латинском језику. Жефаровићева стематографија упућује на прошлост великих и славних средњевековних српских држава. Настала је после велике сеобе Срба 1690. и 1739. године, тешких ратова и склопљених мировних уговора, Карловачког 1739. године, Пожаревачког 1718. године и Београдског 1739. године. У уметничком смислу рађена је у рустичном бароку и представља прво снажније спајање са европском културом и европским бароком. Гравирана је у бечкој радионици Томе Месмера.



Део изложбе састоји се од цртежа на папиру. На њима су ћирилична слова у различитим облицима и интензитетима. Композиције су углавном организоване у домену замишљене странице књиге или неког записа.

Тачније, овим циклусом цртежа и принтова трансформисао сам врсте ћирилице и уградио их у сопствени ликовни језик. Српско писмо било је полазиште за нове димензије мојег стваралачког процеса.

Други део изложбе обрађује опште цивилизацијске симболе и знамења у различитим колористичким поставкама. Ови радови су произашли из мојег претходног циклуса слика названог Равница истине. Дигитални принтови које овде можете видети изведени су на основу цртежа и слика великих формата насталих у протекле две године. На овим радовима је очигледан утицај графита и на њима можемо препознати специфичну ангажованост данашњег тренутка. Наиме, ту су заставе Србије и Сједињених Америчких Држава, као и Европске Уније, мапе Косова, симболи троугла, крста и круга као и њихових међусобних односа.

Због тога су боје које на принтовима видимо управо оне које проналазимо на поменутим заставама. То су црвена, плава и бела, као и елементи жуте. Прикази су настајали умножавањем слова и рукописа у задатим оквирима симбола и транспарентних површина. Такође, покушао сам да кроз ове радове симболично ујединим све наводно опонентне симболе у једно. Јер, сваки од ових симбола и боја јесу представа једнакости људи и њихових држава које се удружују.

На једном принту видимо као је на плавом пољу српске тробојнице распоређен круг жутих звезда. Тај принт насловљен је Будућност Србије.

Са једне стране све поменуте заставе САД-а, Европске Уније и Србије сатављене су у триптих. Овим принтом желео сам да укажем на чисто ликовне разлике и сличности ова три знамења. Са друге стране, овом конструкцијом алудирам на потенционално приближавање.

Тако на једном цртежу можете видети детаљ са средњовековне фреске, али на месту где би требало да стоји макета будућег манастира коју ктитор приноси Христу и Богородици, светац богу дарива роду.

мр Данило Вуксановић